Istorija i glavne karakteristike rase

Bernski Planinski Pas

Kad se govori o rasi Bernskih planinskih pasa, vazno je naglasiti da su to psi koji plene svojom velicinom, stavom, dobrim karakterom i plemenitim i ponosnim drzanjem, i da svaki njihov svaki delic siri prijateljstvo i pozitivnu energiju, ravnotezu, balans uma i tela, snagu, cestitost, ljubav i pripadanje porodici.

Poceci rase – Bernski kao radni pas

Ukoliko se pitate zbog cega Bernske planinske pse karakterise ovoliko vrlina, i zasto je smatran izuzetno plemenitim i poslusnim psom – u osnovi ovih pasa kriju se njegovi radni koreni koji su itekako uticali na razvoj i razvijanje ove rase kakvom je i danas znamo i poznajemo.

Bernski psi su bili seoski psi, i uzgajani su da budu desna ruka Svajcarskih seljaka i farmera koji su ih koristili za mnoge svrhe zivota na farmi – od cuvanja krava (poznati su i kao govedari) i farme, do raznosenja hrane i namirnica. Za sve to je to je bio sposoban, i uspesno obavljao Bernski planinski pas. Uglavnom vlasnici farmi su birali takve rase pasa, kao sto je Bernski koje su sa minimumom dresure i treninga mogli da nauce svim bitnim komandama, i naravno bez trosenja vremena na suvise ponavljanja naucenog.

Agresivni i nestabilni psi za ovakav nacin zivota svakako nisu bili podobni i takve rase su od pocetka izbegavane. Bernski psi su sa druge strane bili idealni za ove zadatke – kako zbog svoje fizicke snage ali i agilnosti, tako i zbog svoje postojanosti i mirnoce. Morao je da bude dovoljno snazan da bi mogao da gura kolica sa namirnicama od farme do prodavnice, ali isto tako morao je da bude i dovoljno agilan za cuvanje stoke.

Karakter i um ovih pasa takodje je morao da prati potrebe takvog nacina zivota. Idealnim karakterom su se smatrali psi koji bi bili poslusni, ali i sposobni da deluju ukoliko se pojavi potreba za reagovanjem, morali su biti sposobni za dobro rasudjivanje situacije, da imaju dosta samopouzdanja ali i odredjenu distancu. Da zadrzi opreznost, pogotovo prema strancima i nepozeljnim gostima, i da ne dozvoli ulaz na imanje, a opet sa druge strane morao je da bude pun ljubavi, ljubaznosti i velikog srca prema svojoj porodici, i da propusti porodicne prijatelje i druge radnike. Za ove pse se takodje smatra da su idealno izbalansirani u mentalnom smislu, i da su umerenog temperamenta.

Mi koji smo videli i njihove munjevite reakcije u momentima kad je to bilo neophodno, navescu ovde samo par primera: spasavanje coveka koji se davi, ili sprecavanje ulicnog nasilja, ili nasilja nad drugim zivotinjama znamo itekako da taj njihov predivni temperament moze i da se naglo promeni u slucaju ekstremnih situacija, kao i da ce u takvim situacijama nepogresivo odreagovati i da ce kolicina i nacin reakcije biti apsolutno proporcionalan kolicini i nacinu reakcije.

Covek koji se davi u trenutku ce se naci van vode, a vrsioci nasilja bice propisno olajani i bice im dato do znanja da te aktivnosti ne mogu da se nastave. Bernski psi apsolutno nisu ujedljivi, i maksimalno koriste svoju telesnu snagu umesto zuba – i imaju svoje nacine kojima nedvosmisleno stavljaju do znanja da ce ukoliko bude zaista neophodno biti spremni da upotrebe i svoje zube. To su izuzetno retke situacije, i desavaju se onda kada vise nema izbora niti drugih opcija pred njima, znaci u krajnjoj nuzdi.

Ukratko ono sto se od njih ocekivalo jeste da budu mirni i tihi, da ne reaguju i ne laju bez razloga, da su stalno na oprezu i da ukoliko se ukaze prilika mogu da reaguju i te zahteve oni su ispunjavali bez ikakvih problema. Karakterne osobine koje bi vodile u krajnosti – od velikog straha (prema ljudima, ili raznim jakim zvukovima), do agresije nisu bile tolerisane.

Kad se ovako postave ljudski zahtevi za samo jednu rasu sigurno deluje previse. Kako bi jedan pas mogao da zadovoljava sve ove uslove i ispunjava visestruke poslove i obaveze koje su se od njega trazile?

Medjutim, dobrocudni, stalozeni i dragi kakvi jesu Bernski psi su sve ove poslove ispunjavali sa velikom zeljom da ugode svojim vlasnicima kojima su bili i ostali maksimalno privrzeni.

Ni danas, kad se vecina ovih poslova vise ne obavlja na staromodan nacin i kad Bernski vise ne sluze kao psi za farmu, vec su vecinom porodicni psi za ove dobre njihove karakteristike bi trebalo dodatno paziti da se ne izgube.

Plemeniti i ispravni, privrzeni svojim ljudima, a mirni i na oprezu kad su u pitanju nepoznati, Bernski ovcari imaju izuzetnu vrstu konekcije sa “svojim malim stadom” u koje spada i njegova porodica, tu su najmirniji i najzadovoljniji i nikad ih ne bi trebalo razdvajati kada su svi zajedno. Bernski pastirski psi tesko podnose razdvajanje, i na zalost ukoliko nisu sa svojim ljudima poznato je da postanu zatvoreni, destruktivni i nesrecni do te mere da padaju u potpunu apatiju.

Ukoliko je sve u redu, a Bernski pas slobodan da pristupa svim delovima imanja, na taj nacin mu je dozvoljeno da iskaze sve svoje kvalitete – da cuva i brani svoje ukoliko je to potrebno, i da bude na distanci i nepoverljiv prema strancima, ali nikad previse grup ukoliko su njihove namere dobre. Ukoliko namere nepoznatih ljudi nisu korektne, oni ih vrlo dobro prepoznaju i vi kao njihovi vlasnici cucete o cemu se radi tako sto ce lajati vise i jace nego inace.

Ovaj unutrasnji instinkt sigurno spada u osobine koje su se tokom dugog perioda razvoja rase razvile i ocuvale, ali postoje i druge stvari za koje su vlasnici ovih pasa morali da nauce i obuce svoje pse.

Srecom, ovi psi su toliko poslusni, i toliko zele da ugode svom vlasniku da ce i pocetnik u dresuri sa malo truda i puno nagrada uspeti da ih obuci za sve sto pozeli. Ukoliko je medjutim trening repetitivan, i bez kreativnosti u radu, Bernski psi brzo mogu da izgube zanimanje.

Zbog toga nije retko da se u obuci koristi njihova omiljena igracka i puno nagrada. Za moje Bernske to bi bila plasticna flasa. Nekad ga instruktori karakterisu i kao ravnodusne, mada kad dodje do situacije itekako zna da reaguje i to pre vremena!

Da bi se izbegle situacije da im trening postane dosadan, trebalo bi kombinovati igranje i trening pri cemu vise kratkih treninga daje bolje rezultate nego jedan dugacak u toku dana. Ukoliko se potrudite da svaki put ubacite neku novu rutinu, to ce za njih biti pun pogodak i mnogo brze cete doci do zeljenih rezultata.

Istorija rase

Bernski planinski pas je veoma stara rasa. Pretci današnjih pasa služili su kao višenamenska pomoć na imanjima u ruralnim delovima Švajcarske, mnogo godina pre nego što je pasmina zvanično deklarisana kao čistokrvna i pre nego što su za nju počeli da se izdaju pedigrei i da se oko nje osnivaju čitavi klubovi ljubitelja. Ljudi su je kroz vreme zvali različitim imenima, od koji su najzanimljivija Gelbbäckler (žuti obrazi) i Vieräuger (četiri oka) izvedena iz zanimljivog rasporeda boja na glavi Bernera. Naziv Berner Sennenhund zadržao se do današnjeg dana.

Mnogo je ljudi u Švajcarskoj bilo uključeno u razvoj ove rase na samom početku, baš kao što ih je mnogo uključeno u održavanje standarda. Međutim, najveću zaslugu imaju ipak Klubovi ljubitelja određenih pasmina, baš kao Klub Bernera u Švajcarskoj ili bilo gde u svetu.

Informacije koje ovde mogu da se pročitaju, rezultat su velike brige i posvećenosti, požrtvovanosti i truda u radu na ovoj rasi, i ovaj tekst je neka vrsta omaža upravo tim ljudima koji su najzaslužniji što danas imamo ovakvog psa među nama. Nadam se da će vam isti pomoći ili podsetiti vas koliko ste zapravo srećni što imate priliku da život delite sa jednim ovako posebnim prijateljem.  

Rasa Bernskih planinskih pasa se smatra jednom od najstarijih rasa koje postoje. Pre vise vekova, i pre postojanja klubova Bernskih pasa, priznanja rase i zvanicnih rodovnika – preci danasnjih Bernskih pasa radili su kao ispomoc na farmama u planinskim delovima Svajcarske. Ovi psi imali su i razlicita imena pre nego sto se Berner Sennenhund ozvanicio i bio prihvacen kao zvanicno ime rase do danas. U neke od najzanimljivijih imena kroz istoriju svakako spadaju Bernski pastirski pas, Gelbbäckler (žuti obrazi) kao i Vieräuger (četiri oka). Cetiri oka zbog toga sto zahvaljujuci njihovim obrvama cak i dok spavaju sticao se utisak da su budni i da su im oci otvorene.

Najvecu zaslugu pri stvaranju ove rase, sem mnogobrojnih pojedinaca imaju i klubovi odredjenih rasa, kao sto je klub Bernera u Svajcarskoj. Informacije koje ovde mozete pronaci, izvedene su dugogodisnjim posmatranjem i radom na unapredjivanju rase, posvecenosti i trudu i ovaj tekst izmedju ostalog velica i ljude upravo zahvaljujuci kojima imamo ovakve predivne Bernske pse danas! A najveca cast od svih jeste upravo deliti zivot sa jednim ovakvim andjelom i sasvim posebnim prijateljem!

Prva izlozba Bernskih pasa

Nakon otvaranja Švajcarskog tunela kroz Alpe davne 1883. godine koji je povezao sever i jug Evrope, i Nemacku zapoceo je i nesmetan protok i trgovina koja ce seoskom stanovnistvu pomoci da se unapredi i da pocne da razmatra i mnogo otmenije pse od obicnih mesanaca koji su onda bili najcesci psi. Naime, grupa poznavalaca rasnih pasa iz Argburga donela je odluku da se odrzi prva izlozba pasa u istorijski poznatom arbuskom dvorcu. Tom prilikom angazovane su i sudije, tri coveka koja su delila nagrade i te nagrade su davale na ceni psima.

Bilo je tu raznih rasa prisutnih – od malih pasa za krilo, do Bernandinaca i krvoslednika. Takodje bilo je tu i lepih mesanaca za ciju su lepotu uzimani i posebni kriterijumi. Upravo ova izlozba, zajedno sa novcem koji se od nje skupio bila kamen temeljac za sve buduce dogadjaje i dala je podsticaj svim ljubiteljima pasa da se udruze i pocnu da prave klubove i naravno rade na promociji rasa koje su voleli.

Zajednickim trudom mnogih clanova drustva nastao je i Svajcarski kinoloski savez ciji su clanovi bili i poznati prof. Albert Hein i sekretar Max Siber koji su do 1906. Godine ostali posveceni popularizovanju govedarskih pasa – odnosno cuvara stada. Uprkos svom njihovom trudu do te 1906 godine nisu naisli na adekvatnu podrsku.

Prekretnica je da je te godine otvoren Klub Apenzelera i da je usvojen standard za prvu od cetiri povezane rase.

Za Bernere presudna je bila 1889. godina kada je po drugi put uspostavljen klub Berna. Ovaj klub ljubitelja pasa sastojao se od ljubitelja razlicitih rasa od malih patuljastih do lovackih pasa, od jazavicara do Bernandinaca. Organizovana je i izlozba koja ovaj put nije bila bas najbolje podrzana te su clanovi na kraju placali troskove izlozbe iz sopstvenog dzepa. Nakon toga, klub je obustavio rad i tako je ostalo sledecih deset godina.

Tek deset godina kasnije, ljubitelji pasa iz Kantona Bern ponovo su se udruzili. Glavni clanovi kluba ovaj put bili su odgajivac Njufaundlendera, jedan zoolog sa univerziteta u Bernu, odgajivaci lovackih pasa, urednici novina i fotografi i ljubitelji svajcarskih rasa.

Nakon prve izlozbe posle tako dugo vremena, odlucili su se da organizuju i prvu nacionalnu izlozbu pasa na kojoj ce biti i Dürrbächler-Treibhunde, znaci cetiri govedarska psa. Od cetiri muzjaka ukupno 3 su odnela nagrade strucnim ocenama Fritza Probsta. Nakon ovog uspeha, stvari krecu na bolje i ova grupa ljubitelja nastavlja svoj rad na promociji Svajcarskih pasa.

Svajcarski psi uskoro su se mogli videti u celom kantonu Berna, jedni su cuvali kuce, drugi vukli kolica, ili cuvali svoja stada… U to vreme nisu izgledali kao danasnji Berneri, ili Bernski ovcari, obzirom da su bili ukrstani sa drugim rasama pasa kao sto su njufaundlenderi ili bernardinci. Uprkos ovome, jedna stvar je ostala nepromenjena do danas, a to je da su svi imali tri karakteristicne boje – crnu sa malo bele i smedje.

Prvi pravi Bernski psi

Jedna od prvih zenki Bernskih pasa zvala se Belina i smatrana je prvom priplodnom zenkom nakon cega je rasa i zvanicno priznata i pocinje se sa parenjem pasa u okvirima tadasnjih standarda i u samim zacecima rase nalaze se upravo zenka Belina i mužjak Sultan koji su postavili i temelj na kojima su posle izgradjeni Berneri. Stenci ovog para rodili su se su u odgajivačnici koja se zvala “Zur Gysnau” .

U Lucernu davne 1907. godine na medjunarodnoj izlozbi pasa, kinoloski sudija bio je i Albert Heim koji je pre toga postao i sef odseka za svajcarske govedarske pse u Svajcarskom kinoloskom savezu.

Njegovim detaljnim i strastvenim ocenjivanjem gde ne samo sto je svaki pas bio detaljno ocenjen i pregledan vec je i sa svaki vlasnikom pricao i trazio od vlasnika da mu kazu sve sto oni misle da je bitno za ovu predivnu rasu. Posle ove izlozbe, clanak u novinama o Bernerima izazvao je dosta reakcija i smatra se da je upravo taj clanak uticao na vazne stavke tokom oblikovanja rase.

Heim je prvo naveo svoje glediste na ulogu i rad Bernera u svakodnevnom zivotu, kao i opisom svakog individualnog psa sa kojim se susreo i na kraju je cak dao i kratak vodic za odgajivace kako bi mogli da na najbolji moguci nacin nastave da rade na rasi.

Iste godine uz njegovu pomoc nastao je i klub ovih pasa  “Schweizerischer Dürrbachclub”.